Кад ме нешто скрва, бежим код Ње
да тежином погоде ме речи
и саставе две судбине исте
да Већа си знам те, душо гозбена.
Гозбом, живот у шарку претвори.
О камен се чешеш бестидницо гујо
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш
пером ропћеш да осушиш ране
у шибље ти потуњиле гране.
На врхуљку издигла си главу
са висине на све стране гледаш
док ти пужње, черуп не видело
а камоли арку златом пресијану.
Срешћемо се опет
кафу грку у трње да распем
благу на сунцу да сварим
да нам шербет
буду разговори.