Лутам још, витак, са сребрним луком,

расцветане трешње, из заседа мамим,

али, иза гора, завичај већ слутим,

где ћу смех, под јаблановима самим,

да сахраним.

 .

И овде, пролетње вече

за мене је хладно,

као да, долином, тајно, Дунав тече

А, где облаци силазе Арну на дно

и трепте, увис, зеленила тврда,

видим мост што води, над видиком,

у тешку таму Фрушког брда.

 .

И, место да се клањам Месецу, тосканском,

што у реци, расцветан као крин, блиста,

знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно

и видим витак стас, преда мном, што се рони,

верно и тужно,

сенком и кораком, кроз воду што звони,

у небеса чиста.

 .

И, тако, већ слутим

да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.

И, тако, већ живим,

збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.