Брате Владане, додирну ме Ја-Бука као истинска прича о самилости.
Није случајно што палимо свећу за ближње.
Одлучих да садим и алеју храстова за живи спомен: Драгану, Богију, Аджибаби…

.

И написах:

Каква је Ева била у рају?

.

Удишем мирис Земље, тишина је…
Разгорева се ватра, пуцкетање је једина прича…
Загледан у ватру проничем у тајну-знање Јединства.
Само ми је то потребно…

.

Примећујем разиграни покрет Еве.
Светлост пламена се игра по њеној коси, лицу, грудима… 

Сјаји и заносно позива на љубав.
„Ево, буди стрпљива, проничем у тајну ватре“.
Шапну ми: „Поштујем твој пут, али проникни у љубавни жар у мени.

Зар не видиш да цели Рај трепери плодном љубави. Желим твоје дете.“

.

И би Живот!..

Слава пре-породу!