И, тако, без бола,

вратићу се, болан, воћкама наших поља.

И, тако, без мира,

патиће горко, много шта, од мог додира.

 .

Већ давно приметих да се, све, разлива,

што на брда зидам, из вода и облака,

и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,

да ме љубав слаби, до слабости зрака,

провидна и јака.

 .

Лутам, још витак, по мостовима туђим,

на мирисне реке прилежем, па ћутим,

али, под водама, завичај већ видим,

откуд пођох, посут лишћем жутим

и расутим.

 .

И овде, румен крина,

са девојачког ребра,

ја, зором, уморно бришем, без милина.

А кад утопим чун Месечев, од сребра,

у ново море јутра и траве,

седнем на облак, па гледам светлост,

што се по небу, уз моје страсти, јаве.