Лутам, још, витак, по мостовима туђим,

на мирисне реке прилежем, па ћутим,

али, под водама, завичај већ видим,

откуд пођох, посут лишћем жутим

и расутим.

 .

Дрхтим, још витак, од река и небеса.

Милује ваздух, последњом снагом и надом,

али, свиснућу, то и овде слутим,

за гомилом оном, једном, давно, младом,

под сремским виноградом.

 .

За један благи стас,

што, први пут, заљуља

вишње и трешње, пољупцем, код нас

и поскочи, видиком, са ритова муља.

За друштво му, што по винском меху

свело лишће расу, са осмехом мутним,

прескачући, први пут, потоке, у смеху.

 .

А, место свог живота, знам да, по видику,

тај смех расут, над сваким телом, голим,

и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,

пун звезда и зрака, мој се шапат слива,

у измождене груди,

јер се, у пролећу, све то опет збива,

свуда, где ја волим.