…Нађох те

као прсти који нађу

ррррр…

зрак у ноћи трепери,

не знају шта с њим.

.

Да усидрим Блуну,

софицу да укћерим,

знам,

била би шала овог света,

било би…

.

И зрак само – додир, и поглед,

зар зене две…

а мило све,

моје под тиском,

то миље сада што зре,

и лишће, о, лишће…

Зар мени само сме?

.

И куда да лутам

кад не знам што чиним,

шта тиха ми тка?

Хеј,

заборави песму,

луду,

и утајни лучу сна…

.

И кад мимоиђемо светом,

моримо у шаци,

у соби линија – подстанар,

међу прстима невиности

зрак тај би…

.

Устајни луну,

блуну,

устани моћи сна.

.

-Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“-