Кад човек зарони у своју душу,

У океан од светла,

И заплива кроз радост

Што није од овог света,

.

Кад човек утоне у своју душу

И осети без-крајну љубав

И без-крај дубину и без-крај-ширину

И у њему свемир сав,

Кад човек свесно загрли своју душу,

Светлу, плаву, златну,

Он сагледа своју судбину

И сврху му задату.

.

Кад човек уђе у своју душу

И схвати да је граница

Макро и микро света,

И једна обична светлица

.

Која плови кроз светлост,

Једна Божија искрица

Што сија у све-бојном свемиру,

У једноти, попут налјлепшег свица,

.

Онда се отворе чудесне двери

Свих тајни од постања

И запљусну нас одговори

Свих наших сумњи и питања.