И, гле! спусти се певач, у сутон, низ гору румену, и седе

на обалу језера од сребра, где га сустиже дух ветрова,

па му рече гласом ветровитим:

-Песниче, певачу од праискони! Немојј се свађати са

светом у опсени.

А певач, пренувши се ода сна, шапатом, од којега

забруја Васељена, прослови:

Душе ветрова понад језера! Не свађам се ја са светом

у опсени, већ се то свет у опсени свађа са мном, од

искони све до праискони. Сви моји непријатељи,

непријатељи свих певача, здружили су се са мрачним

силама, света и светова, па на мене ударили, не би ли

како песму од прапесме у мени убили, на све векове

минуле и долазеће. Сабрали се, и здружили против

сина Васељене што је у свет песмом од праискони

дошао. Рођен од неба, у праискони, зна да је оно што

судбином зову, само друго име за незнање. Јер кад би

живели у знању, живели би у истини, и видели би, гле!

да је судбина противна истини; а све докле досеже

истина и нема ничега осим истине. Кад би судбине

уистини било, онда истине не би могло бити; и све би

било привид и опсена, у свету и иним световима.

Изрекавши ово, певач спусти главу на камен покрај

Језера од сребра, и утону у шапат валова што се

лескају и зрцале под пуним месецом.