По своме би да помераш казаљке

И заводиш друкчији ред ствари,

Па справљаш заумне рачунаљке

Да те изместе где ништа не стари.

.

Васколика те васиона затрпава

У којој ниси ни секунд, ни твар;

Жеђ твоја ниједна врата не отвара

Иза које свака недохватна ствар

.

Свој корен скрива или се зачиње

У битак свега што је сатворено

И њим скончава и изнова започиње

Док се окреће и намотава вретено.

.

Теби је одређена стаза друга

Од оне на коју трошиш свој иметак

Не би ли изашао из теснога круга,

Која те увек враћа на сам почетак.