Пробудиш се тако изненада, у кишовито и сетно јутро

јесење, и питаш се: Јесам ли жив?

И не знаш, уистини, да ли те има или нема; да ли си

већ био, или ћеш тек бити, ко зна где и када! Схватиш,

наједном, да биваш и обитаваш у свету у којему нема

ни смеха ни радости, ни топлине ни љубави од

праискони; да си се – не знаш како! – затекао у свету

који је, гле! мртав одавно. И, намах те опхрва

васељенска туга од века; и зажалиш што ниси птица,

облак или ветар, у свету опсене.

И упита ме један човек: Шта значи бити духован?

Одговорио сам: То значи бити у духу праискони.

Наравно, да тек након мога одговора ништа није

било јасно. А да ли је истина јасна? Да ли је Бог јасан?

И да ли смо ми сами себи јасни?

У ово кишовито, магловито, невесело и суморно јутро,

не само што не знам шта значи бити духован, већ не

знам, зацело, ни шта значи – бити! Као да ово није мој

свет, и као да ја овај одвећ нисам – ја! И то траје и траје,

чини ти се – вечност.