Године давне, педесет шесте,

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој, заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Северац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу,

пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу.

Мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наносе снега.

Често је отац застајкив’о,

и син му корач’о поред њега.

.

Мајци се дечак држи за скуте,

посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте,

посрће за њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина,

-хајде ми, господе, посведочи!

.

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди,

на оне старе путоказе.

.

ММ: Путописне књига – „ПЛАВЕ ДАЉИНЕ СРПСКЕ“