Рекли су:
„Не враћај се ономе од чега те је Бог ослободио“…
А ја пригрлим свој бол и ране,
Као хармонијски вал лукобране,
И зимујем.

Зимујем, бесмислено дуго, док календар надгорева над пећницом,
Гужвам речи у снове, пуна су ми уста снова.
А срце окова.

И кад помислим да свет нема смисла,
Да ватрена кугла из Откровења прети,
Тад смисао до немогућег узлети,
И битише. И иска.

Тумачим кишу и тротоаре,
И све излишно, клише репертоаре,
Што ми са намером неко потура,
А ја изнова загризем.