Ноћ дубока влада, и све живо спава;

На староме торњу поноћ откуцава.

.

И у том часу са гранчицом крина,

Анђео се спусти са рајских висина.

.

Све поспало ћути, нико се не буди;

Не виде га звери, не виде га људи.

.

Ал’ осећа грање – па се тихо свија;

Осећа га лахор – па тихо ћарлија.

.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,

Спусти се пред олтар у пустоме храму.

.

Па прекрстив руке на блажене груди,

Рујну зору чека да небом заруди…