Љубави, царице,

Ти, што трчиш небом,

Задиркујеш сунце,

Очи му сањиве отвараш

И на усне росу меда стављаш!

.

Ти што ветрима путеве казујеш,

Успаване пупољке будиш,

И поред звериња стражариш!

.

Ти, што са звездама певаш,

И ватром, месечево светло грејеш!

.

Љубави, царице,

Погледај у води своје лице,

Да оживе јој све капљице,

Облаци да се њима напуне

И милост и радост на камен,

на траву, на дрвеће, на птице,

На звериње, на човека да падне,

Богом да, све што постоји постане!