Беше као да природа

тка себи одећу од дијаманата

и ставља на чело

дијадему од злата.

.

Беше као да сам дрво, опијено

у зачараној земљи,

гранају се руке моје

а из прстију цветају

цветови.

.

Беше тако, седео сам

у школи а низ осунчан прозор

кондензовани ваздух се лио.

Професор математике

рукама машући,

прстима показујући,

објашњавао је, извлачио

корене.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер