Протествујем

Зашто правда ка бесмислу граби

Вичем да треба померити сказаљке љубави

Јер се на њима

Време зауставилоНе разумем

Како се може преспавати

Освит који предсказује

Рађање

Шта су мислили када су чули

Како говорим

Будите стрпљиви

Уверавам вас

Да је сусрет

Са временом

Које трепери

На људском лицу

Мирис румене пути

Смисао који буди наду

За нови и дуг пут

Који ће изначити

Предсказања

Ововечности

Да је то лажна нада

Обесмишљена

Огрубела

Подлокана

Подбулих очију

Исцерена

Саможива

ГНОТИ СЕАУТОН

.

Д.П: “Каскаде“