У време тамно, кад раздан стане,

Душа жива мотри непрестано;

Омче танких нити сече танано

И окове пред срцем раскива!

У трен кад тишина говори

Од сваке речи више,

Гледаш видом унутарњим,

Како земља, вода, почиње да дише!

У трен такав, рука да задрхти уме,

Јер сећа се и зна,  да тоболац стрела,

И мача одсјај и у овом времену,

Чека!

Нека, нека буде!

Нека буде сад, па за еона много,

Иста студен и иста врелина,

Јер њу прати живота радост,

Она, што тражи на земљи Човека!