Kао да видим звездано небо,
ту у близини тик поред мене.
И гледам у облак нежно – снено,
док плове снови, те сјајне сене.

И тек тако, без имало туге,
спустим образ на ињу што спава.
Сребро и злато стварају пруге,
на јастуку жеља клоне глава.

Видим судбину, како се игра
са листом цветнице: „Хоћу – нећу“…
А, једна шашава падалица,
пожели теби још већу срећу.

И простре тако јорган светлости,
кроз поноћне окаснеле сате…
И руне извезене нежности,
пут свемира поглед ти пропрате.

Сваки сан ухвате и испуне,
за безброј живота – вечност једну…
Спакују у кутију од жада,
к’о кап воде за бесмртност вредну!