Из пепела крви црвене породи се

ноћ опалог лишћа на прозорима мојим.

Оковану душу што чами у кавезу немоћи

луде дадох песницима. Где сте несретници

светли? Све што је лепо умрло је у

нама људима, изопачило се и нестало.

Земља је огрезла у лажи.

О, Господе!

Зашто смрт не долази по мене? Па да

се пробудим у време неко друго.

Зар покајника нема, зар и Сунце

већ одавно сија мртво.

 

С.С.Л: “Изгубљено царство“