Имала мајка троје деце и п е с – н и к а. А кад се роди песник у тамо некој породици, то је мукотрајна главобоља, која, изнова оживљава заспалу бајку о ружном пачету. За патке патколике, дуговрати лабуд је ружан, не гега у шетњи, искаче из замисли и навика, просто грешка, која се, не дај Боже никоме, њима десила. А и шта, да кажем, по нашки, р а д и песник?

Код овог питања увек се сетим времена прошлог, када је на нашем тлу живео и владао наш највећи зидар повијести, бритка сабља Р а т а р А праисконог, Милош Велики.
Изникао је иза Каблара, где се запутио право са Косова равног, носећи у себи црвене Лазареве крвоце, које је посипао по свој земљи Праисконији, а она се тада звала Србија. Сваки с л о б о д а н човек земље Праисконије, тада земље Србије, убудуће, можда, државе Тијаније, носи ову сићушницу.

И сетим се, колико је његова ћерка била заљубљена у песника. Песник је, наравно, живео у Београду, па је Милош разумео ћерку, а и желећи јој сигурну будућност, дао да му доведу песника у Крагујевац у његову престону кућу, лепо се с њим испричао, љубазно.

Песник је, бар тако се надам и слутим, послао неколико стихова, одабраних, својих, у Милошевом правцу, у правцу његове луле. Песма се, некако, стопила са димом, направила румен облак, и издигла се понад Шума-ди-је, бар тако се надам, јер ми све на то указује.

-Радиш – пишеш, велиш, песме пишеш. Ааа ха! Песме пишеш, п е с м е! Леее – по!

Онда је дао да угосте песника најбоље што је могуће. Ни на чему није штедео, јер овакав гост није до тада виђен. А песници су и гладни и жедни. Немају времена да једу. Увек су неким заузети стихом па забораве, а овакве прилике да се од стихова мало одморе, биле су ретке. Ћерка је била пресрећна, устрептала, млада и стасита.

Када је сунце сишло у низину, и када је плаветнило из небеских дубина скоро прелило злато сутона, Милош је позвао момка, вођу страже његове, и наложио му да песника, на крају, на дугачак пут испрати, уз почасти, и да то буде потпуно сигурно, јер је и хајдука успут имало.

– До З в е з д а – ре, до Звезда – ре, наредио је…

Фото: Милошев венац у Крагујевцу: Википедија