Гледам како седиш, стојиш, загледан
у даљине небеске – далеке даљине
и премишљаш, где поћи треба.
.
Ходаш по земљи од јучерање кише
влажној, црвеноцрноj нежници родној,
по травњаку сећања животних,
у даљинама далеким а блиским.
.
Ходаш, роса док милује прсте и
носи – снагу доноси, терете односи.
Ходаш преко врхова планинских,
белином прозирном, прекривених,
негде близу иза облака првих.
.
Ходаш стазама утабаним
траговима становника шумских.
Ходаш лако а чврсто и остају
цветови за стопама твојим
засејани сновима бојеним.
.
Додирујеш небо плавичасто
рукама својим дугачким руменим.
Ти! Сјај мојих живота прошлих, будућих,
сјај мој у временима садашњим.

Фото: Фототека Србског Журнала