Песниче, љубимче Бога Световида
Ноћас пишеш песме, види се из сјаја
На прозорском окну твојих одаја,
Види се кроз дрво, камен зида.
Зидови су око песника биљурни,
У часу кад се рађа песма,
Светли се ореол његовога несна,
Људи сањају светлост кад песник бди.
Старост немају ни песник ни Бог
Рекао је срца ојађеног
И под старост млад наш славни Тин.
Световида и њега ватре Бог
Обдари вечним жаром срца свог,
Они су под истом звездом рођени.

Фото: Кип Световида; Википедија