Не треба ми твоја мисао да знам да постојим,
Ни поезија која ти душу пуноћом твори,
Већ сазнање да и кад целим бићем клонем
Бићу твоје друго ја — стваран ван илузија.

Не треба ми твоја рука да бих с тобом био,
Ни твој глас да бих знао шта све осећам.
Само истина да, и кад сам сâм,
У теби сам, као што си и ти у мени.

Не треба ми твоје тело да бих те додирнуо,
Нити твоје речи да бих те чуо.
Само зрак да, и кад се растанемо,
Ти остајеш у мени, као што ја остајем у теби.

Не треба ми ништа да бих те волео,
Ни објашњење да бих те разумео,
Јер с тобом ми и пустош није празна.
С тобом сам песник и ненаписаном стиху.

Фото: Фототека Србског Журнала