Дана, 14-ог децембра 2015. године, отишао је,
тако је изабрао!, на страну Лица,
велики србски песник и мој пријатељ
Димитрије Николајевић.

Данима и ноћима читао сам његове песмомудре,
читао и умовао… и созерцавао… Какав Песник!!!
Из његовог великог опуса бирам по сећању:

Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које

Камена тишина
Још одјекује,

Али себе не чује

Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те пут невидела
Још није однела.
*
Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси Миленијумима;
Ко га прекине

Стиже до истине.
*
И то оно што је највредније, које се
Не крије у брдима. Нити краси реку,
Чији лажни одсјај испираче занесе,
А у ствари прави рудник је у човеку.
*
Неједнакости, пошто правде нигде нема,
Па не вреди ни на кривду сва та повика.
Зато само ћути. И гледај шта се спрема,
Али не дај да те се дочепа паника.
*
Има једна шума од свега сакривена.
Пречудна ли је! Чудествена!
Од свих других непроходнија и већа,
На живот па и више од тога подсећа.
*
Она што ме љубила, ко да се смрче
Отишла је у неки бољи свет пун нирване,
Док за њом из мене празнина јауче
Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

Фото:Песник Димитрије Николајевић; Википедија