Ја сам дошла песнику у госте.

Равно подне беше, и недеља.

Напољу се вејавице злосте,

А у соби топло је од жеља.

.

Сунце, неке боје малинове,

Израња кроз колутове дима.

Домаћин је ћутљив.Попут сове

Посматра ме ватреним очима.

.

Његове су очи тако тешке.

Ко их види, занавек их памти.

Заклињем се да не правим грешке:

Не смем, не смем у њих погледати.
.

И тако се зачела беседа…

Димно подне у соби мрак хвата.

У високом дому који гледа

На широке Неве морска врата.