Да ли је компас покварен,

бумеранг сигурно јесте,

азимут смрзнуо казаљке

па залутасмо у беспуће.

.

Зашто не видесмо на време

пролокане стазе

и канале мочварне

у које упадосмо.

.

Сада је тешко из њих изаћи.

Све напоре улажемо да се

накострешени од зиме,

смрзнути, изгладнели,

домогнемо суботе,

тамо бар нахранимо нејач

коју смо увукли у овај кал слузави

што гуши жабокречином,

хвата се око врата и дави својим пипцима.

.

Да ли ће нас матица одвући

у суноврат и неповрат,

да ли нам треба месија

да му се исповедимо,

дрхтимо од срама што нам подметнуше

и у кљуса ухватише закамуфлиране

зеленкадама и густишем у који

угазисмо мислећи да је благоцвет

а не цвет људождер.

.

Држимо се за руке, грејаћемо

се поред ватре, јешћемо шумску храну

певаћемо протестне песме

да ојачамо желудачне сокове

и изнурени не поједемо сами себе.

Д.П: Збирка – Дубоки корени