Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

 Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

 над овом светом водом.

.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

 и на мртве алге тресетница пада,

 лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

 прометеји наде, апостоли јада.

.

 Зар не осећате како море мили,

да не ружи вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

а уморним летом зрак месеца шета.

.

То је храм тајанства и гробница тужна

 за огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

.

Зар не осећате из модрих дубина

 да побожност расте врх вода просута

 и ваздухом игра чудна питомина?

То велика душа покојника лута.

.

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

завите црним трубе.

 Стражари у свечаном опело нек отпоје

 ту, где се вали љубе!

.

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена

што пролази морем и умре без знака,

 и доћи це нова и велика смена,

да дом сјаја ствара на гомили рака.

.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

колевка ће бити бајке за времена,

где ће дух да тражи своје корифеје.

.

 Сахрањени ту су некадашњи венци

 и пролазна радост целог једног рода,

зато гроб тај лежи у таласа сенци

 измеђ’ недра земље и небесног свода.

.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

веслање умре хујно.

 А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

 и да мртви чују хук борбене лаве,

 како врућим кључем крв пенуша њина

 у деци што кликћу под окриљем славе.

.

Јер, тамо далеко, поприште се жари

 овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

 тамо изнад сина повесница бива.

.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

 да мирис тамјана и дах праха здружим

уз тутњаву муклу добоша далеких.

.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

клизите тихим ходом.

 Опело држим, какво не виде небо јоште

над овом светом водом!

Фото: Острво Видо, спомен плоча