И зове ме далеки сјај,

звезде што домом мирише,

одакле гледам мраве,

како праве земљане колибе

а лист им сваки, џин изнад главе!

И гледам земљу, како њом расту,

ко највишље дрвеће, уозбиљене траве,

где врхови планина се гледају,

а речи им теку из највећих им дубина!

И топи се Сунца милина,

грлећи сав земаљски чар,

ено, код река стаде,

огледну  у њима свој жар!