Љесак топле Jаре мило ме умива,

блажено жилиште, луча од рођења.

Лила вишње старе испуцаних нити,

јоште мирис шири, злато је покрива.

.

Макања сам била и ту су ми стопе,

први корак беше од маковог зрна.

Инокосна зграда, зидине се руше,

нема више сласног бакиног скорупа.

.

На окну се цакли фијучан отпора,

шкрипе гвозден’ шарке, гит се јоште држи.

Без сувице, блесак дрвен рам исуши,

отих се усржи дубоко у мени.

.

Висока с’ хршумом повикује силно.

Kоштаник ће и мој једном туда стићи.

Ја не искам другде с’ последњом поворком,

ту ми је жилиште, вратићу се жили!