Кад падне сутон изнад мог сокака

засветли црвени месец из далека

у срцу бију успомене тавне

ко модра подивљала река

.

Са уздахом тешким у хладном таласу

лута душа и кружи над водом

пуна болне неутешне сете

спас тражи под крвавим сводом

.

И у мутној води лежи сасвим мирно

хладна и промрзла уздахнувши јако

од крвавог сјаја што се на њу надви

путује река и носи душу полако.