Узимам све моје беле путеве

пређене по земљи овдашњој

сабирам их у једну тачку времена

простори се нижу један на други

моје је да одаберем до које дубине

да себе одведм у сећање?

Неко ме милује по дугој коси

глава ми на скуте мајчице Мокоше.

Златна светлост прелама се у води

Радмир чувар извора силе живота

пева песму умилну и намернике поји.

Трчим по пољу складног шаренила

пењем се на брдо уцветало лепотом

кад тамо Јасни Соко седи и плаче.

Кад ме виде у чуду се нађе јер

сви га пуштају да се самоисцели.

Спремна сам да послушам његову причу.