И птице са њом пролазе

Кроз завичаје светлости и доброте југа.

Она је увек испред мога лица

Нејасна и месечна као предео

Запаље у биљу

Што се у мојим грудима нагомилава.

Отимао сам је од вечитих звезда

И обећавао јој своје најлепше смрти

А враћао се без руку међу стабла

И одлазио у траве

Да покупим

Своје заборављене једноставности.

                                                   Велики србски песници                                                     Д.Н: Збирка – “Изабране песме“