Ноћ промрзло зебе и задрхти грање,

узалудно штити прерано листање.

Склупчали се птићи у маленом гнезду,

Месец заљубљено пригрлио звезду.

.

Ту иза облака и пахуља белих,

од погледа наших фебруар их дели.

Пригрлим те чврсто мислима уз себе,

док бесне даљине од мене до тебе

.

Уплићу се у мени природа и варка,

зимски дани велики ко Нојева барка.

Чекајући пролеће с надањем се срећем,

застане ли секунда, сат ћу да разнесем.

.

Хоризонти гореће претворени у чежњу,

што су дани дужи створе већу тежњу.

Помрачина игра се стварајући сену,

жмурке, јурке, сакри сан за ме’ зачуђену.

.

Сунашце је уснило јутра пуна мраза,

тик ту поред ока наста нова бразда.

Загонетни простор, вечност пуна жара

исписују твоје име, душе огледала.