Пјесме су моје,

тишине тренутак,

стиховима из ријеке,

забиљежени облутак,

што их у себи и око себе,

носим без пута.

Ту мисао кроз дамаре,

што тече и лута,

док тражи ријечи,

достојне писаног трага.

Слушам…

ту бијелу хартију,

како позива на

осамљену партију,

претварања трена

у запис мог коријења.

Пјесме су моје,

тишине тренутак,

стиховима из ријеке,

забиљежени облутак.

-слика – Светлана Беловодова-