У временској трулежи стојим

слутим речи ране и касне

добују кроз гране отежале сиве

и остављају трагове јасне

.

Ветар звижди и снажно дува

прамен магле влагом испунио зрак

на главу пада лишће глуво

у башти кринова задах јак

.

Крадем кâд небески у заносу страсно

ал’ мокра ноћ гуши младину месеца

смрт ме гледа строго и питомо

из тужне долине моја јесен јеца

.

И враћам се у мрачне дубине

прошлост моја с глувим лишћем мину

док се грчи лице и јече кише

смрт поносна на белом крину сину