Не, немојте ме питати

о ноћима када сам тужна,

када ми страх исписује

сваку пору помућеног разума,

кад се витлају ужаси над брестовима

и кад се листају ватре над градом.

Некоћ сам мислила да ме љубав може спасити,

а сад знам да је она једини излаз

из затрованих мисли

и узаврелих срца.

Не могу се отргнути од жеље да постојим,

да цветам у мирису ружа

и да желим да се вратим,

да се вратим на место ископаних рупа,

зарасле траве и страница мистике,

на место поломљених костију

и проливене крви.

Сузе ме не могу зауставити да

Побегнем од истине,

Да заборавим снове и да

Се не надам јутру.

Оне ће само појачати вољу за

спасењем и уништити омекшале путеве

начаурене лоњошћу и савршенством.

М.М: “Пут ка светлости“