А до последњег угарка дадох јој лето

да у њему мојом крви

до блистаја гори и озвучава се зането.

И сад, сред вечерја што се од запада румени,

њеном, међ гранама распетом сенком

грејем хладне кише,

док се облак мути да измрви

попадалу гар

и са чела ми је збрише

пре него непогода погубном распуклином

искапи преостали жар

и њиме се заострви

дубоко у неистраженом мени.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“