У језивом рату, где жеводан листа,

и где сваки цвет се претвори у свело.

Где те за бол срца нико и не пита,

јер све док дах дишеш, браник си и тело.

.

Ту се болна душа не лечи већ слама,

гледајући небо и чађаве кише.

Из распуклог тла се порађа и тама.

Песник о слободи сања, машта, пише…

.

А, где ћеш пронаћи искрицу од наде,

док из сваке травке дим оловни тиња.

Kад ту око тебе, мртвилом се каде…

И дан сав постане јад и чамотиња!

.

Гледаш борце храбре – чуваре доброте,

сваки од њих спреман да у боју страда…

Спашавајућ’ смело невине животе

од сатанских слуга изашлих из Хада.

.

И сутра ће неко ратницима рећи,

да је све то прошло, да је сада боље…

А, у њима самим река крви тећи,

рањене их груди сећањем заболе!

.

Не дирајте никад у те тешке ране,

ако нисте мелем, не будите ни со.

Таласи се болом од доброте хране…

Не стварајте бујицу, вришти Ахерон.