Кад слушам шумове, језике трава, дрвеће,

ветра и недосегнутог сна;

све звуке што сличе њеном гласу

од птица и пролећа

белом као водопад.

И неразумно понављам радости

и туге, сулуде речи

пуне бездна,

док се облачје спрема

(а ничег да то спречи),

да поруши, у часу

ове јадости

што не могу сам, јер све пад

за падом, у таласу,

стропоштава се на моја рамена.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“