Опет делим ваздух из чаше

сидро давно златно које је зауставило брод

бездан свих древних ноћи које је она дотакла

да се никада не нађу у вечном сну

.

додирни наше усред празног губитка

лептирићи небеског ванвременског света

где се љуби сунце са земљом

крила истопљена у икарпатском лету

.

и хтели смо да нас дуго занесемо

да нам срце срдачно шири жеље

да се поново родим са загрљајем

.

трајање дрхти од најбељег бељег

док нас јуре таме вечне у нашим светлима

кад је роштиљ бесан у прах рони