И кад уистину јесење дође, запали тикве,

загрли ме љуто и у мрклини њеној

гласом запевуши

како ме она још воли

и да ми се у својој души

као сванућу нада,

ида враче моли

да јој се над срушеним временом

у споменик скаменим

за два камена,

два степеника града

на путу заљубљених ка исходишту свом

у коме ћу да је одменим

овим ужасом.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“