У мени стално вихори и олује,

муње које се јаве блеском само,

рика громова коју нико не чује,

ал ћутим да остане неказано.

.

Дилема триста и стаза разних,

правце да бирам тамо ил овамо,

снови којима саму себе казних,

али ћутим да остане неказано.

.

Мале среће под руку са страхом,

да ће потрајати који трен само,

жеља што се помешаше с прахом,

ћутим, да остане неказано.

.

Ти што си ми једино сидро и лука,

шта нас веже само ми знамо,

без гласа је довољна у руци рука,

остало ће заувек бити неказано.

.

Ништа о нама нећу рећи на глас,

да си ми брига и разлог срећи,

Од света моје склониште и спас,

ћутим..најважније не може се рећи.