Валовито се окретало омађијано,

сребрним капима поподневно сунце поливало,

у вртлог се претворило узаврело,

моравске капи сунчаник небески расхлађивало.

.

. Замахом воденичког точка

сможди силину, изрони хуком и простор обмане,

моравским стилом прави кругове.

.

Одблесци су у очи јаросно лили,

безумни ковитлац пркоси реду,

са греде чамца скачу у понор

одважно кроз искидане нити претеће.

.

Лију се бисерне моравске капи,

цури клокотом витло воденичко

док нас ноћ не разбаштини дневне среће

да сутра опет сунце пламтеће

и ковитлац воденићког точка

разастре капи кроз хуку гротла.

.
Д.П: Збирка- дубоки корени