Кад орежем душу своју од зебње

и пустим је голу и бистру као лозину сузу

безбрижно и нежно да падне у свет,

стопало ће моје у облику срца

кораке нове да учи,

ко дете које не зна

да ход љубави често потраје

колико и кап кише кад задржи се на листу,

но ипак зна да пружен корак

значи више него оно што

непомично у незнању чека

да буде избављено,

и у коначном

исцељено.