Као странац пред непознатим

што наизуст би а не може у речи,

тако сам под очевим кровом

престрављен и пресрећан

с погледом блиставим,

окамењеним.

За пољуб удаљен од гусала

окачених о дедову сенку на зиду,

понижен пред оним што ко мошти

чувају им струне,

помисли:

каква времена,

строги захтеви,

проливена крв!

Очи у очи са лепотом и ужасом,

с укусом чамовине у устима,

прекорачив праг

окружен даљином и сном,

не усудив се,

реликвије не додирнух

праштајући се уморан,

повређен

и суочен.