На дуњицу моју долетела је птица

да ми шапне неке старе слике

како шуме реке, како лају птице

разувери моје као челик неверице .

.

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ тако дивно вече?

Дотакла би зору кад бремена се буди

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу, лице невесело.

– Иди птицо моја ти у друго село,

однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње

железна ми љубав привукла све трње,

сад громови туку, нигде нема штита,

иди птицо, песмо, кажи, бол за љубав пита.