Хватам машту и у џеп је стављам.

Отупела од бола даље настављам.

Одлажем жеље у посебне шкриње.

Прекривам их свилом чистом

да их поједу гриње .

.

Ваљда ћу се тако спасити од промашаја.

Завапити нећу за шачицу сјаја.

Испијени пехар својих заблуда

закопавам у земљу, земљу чуда…

.

Настављам даље у смеру непознатог пута.

Изнемогла, снаге сам смогла

да нотом нежности додирнем ово тло .

Слутила нисам, онако јадна

да на сваком кораку вреба зло.

.

Ал’ очи топле са мене поглед не скидају.

Прате ме у стопу.

Нежно ми ране видају…

Кад застанем, оне ме окрепе.

Очи Премиле,

Владичице Лепе…

.

Ооо, Мајко моја – кроз сузе зборим –

све су ми забранили, али не и да те волим!

Све су ми узели! И душу и срце!

Али сам сачувала светлуцаво зрнце…

.

Оно ме до Тебе стазом промашаја повело.

Без путоказа видљивог, Теби ме довело!

Док стојим грешна,

пред капијом манастира,

осећам како суза Твоја

све са мене спира..