Вилин свет је одлучио да оде,

остао нико није до њихов траг,

прате га они који чекаше дуго да се оваплоте поново у људској врсти.

Бол…неизрецив осећај над људском смртношћу и немогућност да промени се то у овом трајању.

Врисак …планине се из утробе у небеса дижу, прекривају облаке,

гле, камење по небу пршти

из сфере се спушта жар птица и прави диван лет

из кљуна камен баца,

он пржи, пржи, пржи …

Гори,  све на земљи што није свет!

Дангород у погледу зре!