Лабуд Н. Лончар: Не чекај ме


Не чекај ме…
Не чекај ме ове ноћи
Док ме прељубнички
Грли самоћа
И казаљке ноћи
Мјесецу показују мету –
Рањене груди.
.
Не чекај ме.
Превише је касно да вријеме
Пјесмом по стазама прошлости крене
И слике твоје или моје поново
Постану живе.
.
Не чекај ме…
Јер ти и не знаш
Ми смо умрли успут
На клизавом путу љубави и вјечности
Једно другом љутити и страни
Успутно –
као да се нијесмо знали…
..
Не чекај ме…
Ноћас ме украла ноћ
И птице што чекају зору
Што у тишини из малих, црних, грла
Пјевају сјетну пјесму –
Пјесму заборава.
.
Не чекај ме…
Јер смо у љубави
Умрли давно…

Постави коментар