Фото: Крф, острво Видо; Википедија

1.
Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео,
И прозирно море непокретно снива
Сваки од нас жудно одмора би хтео,
Нико од нас жељу за миром не скрива,

.
Ал гле! Поред уско усечена пута
Овде-онде сенке сусталих јунака
Згрчена им тела, крв им замрзнута,
И умрла мушкост моравских сељака.

.
Задњи пламен њиних очију још моли
За још једним даном угашене силе,
Док се грче уди каљави и голи,
И мишићи стењу и скупљају жиле.

.
То су борци наши, жртве нашег рода,
Браниоци земље и њенога права;
То је откуп који захтева слобода

.
За светлост са којом има зора плава
Да озари њина освећена чела
одгна ноћ ропства са родног им села.

.
2.
И бесно шиба ветар. На небу нигде звезда.
Облаци гмижу црни и блеска муње зрак;
Промрзли цвиле птићи из својих палих гнезда,
И кроз ноћ крик се совин ко језив чује знак.

.
Кроз целу бурну ноћ се равлеже вапај: мати!
А ветар бесно шиба, у бескрај гони плач :
С фијуком мртве душе у вечни покој прати,
А смрт за нове жртве са мржњом оштри мач.

.
О децо земље свете, зар удес злобни смеде
Са visa славе да нас рине ил можда због
Грехова неких тешких казнити све нас хтеде
Овако страшно Бог?

Фото: Крф, маузолеј; Википедија
3.
Тужан иде спровод док ветрови гоне
Облаке по влажном и смраченом своду;
И док у ноћ јаук умирућих тоне
Тужан иде спровод кров блато и воду.

.
Дуг ред немих људи кроз ноћ црну газе
Уским путем, тешко назиру кроз таму
И низ стрму страну хучном мору слазе
И долазе најзад на обалу саму.

.
Мир. Не плаче нико. Ни звона не звоне
Нит се чује песма тужнога опела…
Далеко од својих и од земље оне
За коју су дали своје крви врела,

На дно мора јунак за јунаком тоне…

.

4.
Свиће … По мору први дрхте зраци.
На каменоме, исплаканом жалу
Помрли леже незнани јунаци
Који су сву ноћ чели на малу
Лађицу да их на пучину баци …

.
О, браћо драга! Кад би малке знале
Какав вам покров црни удес спрема
Никад вас оне неби с груди дале.
Ал за вас овде, за вас места нема
.

Острво мало, морате на вале.

.
Збогом! Из влажних и немих дубина,
Скривени телом немирнога мора,
Нећете чути вапај из даљина
Из наших поља и из пустих гора
Кад мајка буде свог тражила сина.

.
Нећете чути и нећете знати
Но мајке ваше … Шта ћемо им рећи
Кад нас време домовини прати?
Ко ће им смети бол да зада већи,
Ко ће им од вас задњи поздрав дати,

.
Ко ће им рећи где сте закопати?!…

Фото: Видо, србска кућа
5.
Топло јунско сунце бљешти изнад мора,
Сијају у зраку крила галебова,
И блистају снежни врхови са гора
Далеких под сплетом зрачних праменова.

.
На пучини тихо, у свечаној тузи
Дрхти глас опела као јецај струна:
-То за мртву браћу Бога моле друзи,
Погружени болом из маленог чуна.

.
И лебди врх мора песма свештеника
Озбиљна и болна, свечана и с тугом
За вечити покој душа мученика;

.
И прозрачно небо слуша са висина
Као добри друг се опрашта са другом
Који мртав лежи под морем Јелина.

.
6.
Кад је задње звоно зајецало с храма ,
И последњи јунак сустао и пао.
Кад је земљу целу обавила тама,
И тиранин с мачем на поља нам стао,

.
Ми смо овде дошли избодених груди,
Без крви у срцу, са болом и тугом,
Да чекамо нову зору да заруди
У душама нашим и над нашим лугом.

.
Севале су муње и падале кише,
И језиво ветри певали опела
Над мртвих којих било је све више
–Један народ цео, једна војска цела.

.
И када је најзад потонуло тело
Последње би борца на острву, с буром
Последњи је олуј зајецо опело
И изумро негде у бескрају суром.
Без њихова плача, молитви и свећа
За слободу земље и њених олтара.

.
И једног ће дана мотика сељака
Подизати овде плодне винограде,
И над гробљем наших незнаних јунака
Песма ће се чути синова Јеладе.

.
И море ће плаво да пени и шуми
И да прича повест ових страшних дана
Када су се ове подизале хуми.

.
Над телима палим умрлих титана.
И крстови прости биће свети знаци
Да и овде леже моравски јунаци.

1916.

(Комплетна песма)

Фото: Фб страница – Colorful Garden

Јелисије Андрић, аутор песме ,,Видо, острво мртвих“

Ко је био Јелисије Андрић и какве је песме писао?

Јелисије Андрић рођен је у Ужицу 1894. године. Био је књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата, уз подршку Николаја Велимировића. Учио је Богословију у Београду, а затим је у Оксфорду студирао теологију и књижевност (1916–19). Студије је започео на теолошком колеџу „Рипон” у Кадесдону близу Оксфорда, затим је уписао постдипломске студије на Богословском факултету Оксфордсог универзитета, попут Аве Јустина Поповића, који ће касније постати његов кум.

Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник штампан под насловом „Кад су војске пролазиле”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву). За кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.

Јелисије Андрић је у Оксфорду, на енглеском језику написао дело „Историја српске цркве, од заснивања самосталности до пада Патријаршије (1219-1463)”. Ова студија није била објављена током његовог живота, већ доста касније (Прометеј, Нови Сад 2020)

У Чачку је објавио збирку љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова”. Изашла је 1922. године у издању “Штампарије Стевана Матића”. На предлисту се налази штампана посвета аутора: “Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце”. Прва песма у књизи носи наслов “Мојој љубави”.

У збирци је публикована и његова песма “Видо, острво мртвих”, коју је написао 1916. године.

Преминуо је 1925. године од туберкулозе, у 31. години живота, у Смедеревској Паланци. Отац је српског писца, драматурга и публицисте Драгослава Андрића (1923-2005)